Oznakama tipa I upravlja ISO standard 14024:2018 Ekološke oznake i deklaracije –ekološko označavanje tip I – Principi i procedure. Ove oznake prenose da određeni proizvod ili usluga ispunjava ili premašuje određene i kvantitativne ekološke kriterijume koje su postavile nezavisne organizacije trećih strana. Iz tog razloga je za oznake tip I potrebna verifikacija treće strane, što ih čini pouzdanim i korisnim sredstvom za „sužavanje“ duge liste potencijalnih proizvoda ili usluga. Međutim, dobijanje ovih oznaka može biti preskupo za dobavljače, posebno ako imaju više proizvoda u različitim kategorijama. To objašnjava zašto ih tako mali broj poseduje. Neki primeri oznaka tipa I prikazani su na slici 2.

U slučaju kompanije Energy Star, ona verifikuje efikasnost različitih kategorija proizvoda. Na primer, ako neko traži efikasno neprekidno napajanje (UPS), mogao bi da koristi Energy Star alatku za traženje proizvoda i tako pronađe najefikasniji UPS u okviru date topologije. Dok oznake tipa I pružaju praktičan i validan način poređenja određenih atributa proizvoda, kao što je efikasnost, nisu zasnovane na proceni životnog veka (LCA).

Slika 2 - Primeri oznaka tipa I

Oznakama tipa II upravlja ISO standard ISO 14021:2016 Oznake i deklaracije koje se odnose na životnu sredinu – Samodeklarišuće tvrdnje u vezi sa životnom sredinom (označavanje koje se odnosi na životnu sredinu tipa II). Kao i oznake tipa I, one prenose informaciju da proizvod ili usluga ispunjava ili premašuje specifične i kvantitativne ekološke kriterijume. Međutim, kao što naslov podrazumeva, ove oznake su samodeklarišuće, što znači da proizvođač proizvoda može da navede bilo koju tvrdnju bez verifikacije treće strane. Nažalost, manje pošteni proizvođači koriste tu situaciju i iznose lažne tvrdnje na svojim oznakama tipa II. Stoga je detaljna analiza od ključnog značaja ako želite da koristite oznake tipa II pri svojoj proceni. Važno je da proizvođač pruži osnovnu dokumentaciju o svom programu za označavanje, zajedno sa podacima. Prema standardu ISO 14021, „Metodologija evaluacije koju koriste oni koji iznose tvrdnje u vezi sa ekologijom mora da bude jasna, transparentna, naučno utemeljena i dokumentovana.“ Pored toga, proizvođač treba da ima dostupne podatke kako bi podržao svoju tvrdnju. Oznaka ne sme da podrazumeva da je proizvod sertifikovan ili na neki drugi način potvrđen od strane treće strane. Neki primeri oznaka tipa II prikazani su na slici 3, od kojih je prva oznaka Green Premium kompanije Schneider Electric o kojoj je reč u publikaciji Smernice za oznaku ekološke prihvatljivosti Green Premium.

Slika 3 – Primeri oznaka tipa II

Oznakama tipa III upravlja ISO standard 14025 Oznake i deklaracije o zaštiti životne sredine – principi i procedure (deklaracije o zaštiti životne sredine tipa III). Jednostavno rečeno, ekološka deklaracija proizvoda (EPD) je dokument koji sumira podatke o životnom ciklusu proizvoda ili usluge i obično važi 5 godina. EPD pomaže specifikatorima da donose odluke o proizvodima na osnovu ekološke održivosti tog proizvoda. Ovo je slično oznaci o hranljivim vrednostima koja se nalazi na prehrambenim proizvodima i koja nam pomaže da odlučimo koju hranu da kupimo. Glavni razlog zašto oznake na prehrambenim proizvodima pomažu kupcima da uporede slične namirnice je to što su oznake (u njihovim zemljama) standardizovane. Slično tome, EPD pomaže specifikatorima da lakše uporede proizvode u istoj kategoriji, kao što je prekidač. Standard ISO 14025 „Utvrđuje principe i određuje procedure za razvoj programa za ekološku deklaraciju tipa III i ekološke deklaracije tipa III.“

EPD deklaracije moraju da se zasnivaju na podacima LCA analize, odnosno podacima o analizi zaliha tokom životnog veka, za koju je nadležan standard ISO 14040. Važno je napomenuti da je ISO 14040 generički standard i da se primenjuje na sve vrste proizvoda i usluga, pa stoga nije veoma koristan za određenu kategoriju proizvoda. Programski operateri pomažu u popunjavanju ovog jaza upravljanjem programima u skladu sa standardom ISO 14025 kako bi EPD deklaracije prenosile istu vrstu informacija.

Prema standardu ISO 14020, programski operater može da bude „kompanija ili grupa kompanija, industrijski sektor ili trgovinsko udruženje, javne nadležne ustanove ili agencije, ili nezavisno naučno telo ili druga organizacija.“ Programski operater razvija, odobrava i objavljuje pravila kategorije proizvoda (eng. product Category Rules, odn. PCR) i pravila specifična za proizvod (engl product specific rules, odn. PSR) (pogledajte napomenu 5). PCR pravila predstavljaju „skup konkretnih pravila, zahteva i smernica za razvoj ekoloških deklaracija tipa III za jednu ili više kategorija proizvoda“ (pogledajte napomenu 6). Na primer, PCR pravilo u vezi sa ovim dokumentom obuhvata električne, elektronske i HVAC-R proizvode i definiše kako proizvođači treba da obavljaju LCA analizu. PSR pravila definišu pravila za određene proizvode u okviru ove kategorije, kao što su prekidač, klima-uređaj, UPS itd. Programski operateri takođe upravljaju registracijom i objavljivanjem EPD deklaracija i pokušavaju da obezbede da proizvođači ne dobiju nepoštenu prednost tako što zaobilaze pravila prilikom kreiranja EPD deklaracija. O nekim od ovih zamki biće reči u odeljku „Smernice za precizna poređenja proizvoda“.

ISO 14040 Tabela A.1 daje pregled koraka i tela uključenih u razvoj i funkcionisanje programa ekološke deklaracije. Slika 4 to ilustruje i pokazuje da su zainteresovane strane deo procesa. U standardu se navodi da „zainteresovne strane mogu uključivati dobavljače materijala, proizvođače, trgovačka udruženja, kupce, korisnike, potrošače, nevladine organizacije (NVO), javne agencije i, kada je to relevantno, nezavisna lica ili sertifikacijska tela“.

Pružamo EPD deklaracije kao ekološke profile proizvoda (PEP). PEP je termin koji koristi programski operater, P.E.P. Association, koji upravlja Programom ekološke deklaracije PEP ekopasoša. Ovaj programski operater podržava PCR pravila za EEE i HVAC proizvode. Imajte na umu da proizvođači obično razvijaju svoje EPD deklaracije po pravilima programskog operatera, ali moraju nezavisno da ih verifikuju interni (videti krajnju belešku 7) ili eksterni stručnjaci kao što je objavljeno u EPD dokumentaciji. Iako vam EPD olakšava da kvantifikujete ekološku održivost različitih proizvoda, oni takođe pružaju informacije koje kompanije treba da uzme u obzir u pogledu emisija opsega 1, 2 i 3, kako bi pokazale napredak u odnosu na korporativne ekološke ciljeve. Slika 5 pruža primer PEP profila prekidača za detekciju električnog luka.

Ukratko, oznake tipa III, tj. EPD deklaracije, predstavljaju ključnu alatku za kvantitativnu procenu ekološkog uticaja proizvoda. Ovi dokumenti su zasnovani na ISO standardima i potvrđeni su. Proizvođači bi trebalo da učine svoje EPD deklaracije slobodno dostupnim. Oznake tipa I verifikuju treće strane i koriste se za specifične mere učinka, kao što je energetska efikasnost. Na kraju, oznake tipa II mogu biti korisne ako proizvođač obezbedi osnovnu dokumentaciju koja garantuje njen kredibilitet.

Ovo je proizvod na kojem se modeluju informacije o održivosti i čini osnovu za vaše poređenje. Može da obuhvata i opis proizvoda. EPD pravila omogućavaju ovom referentnom proizvodu da predstavlja sve modele u opsegu proizvoda. Kasnije ćemo razgovarati o tome kako da koristite podatke o referentnim proizvodima za procenu podataka o svom ciljnom modelu.

Ovde se iznosi funkcija reprezentativnog proizvoda. Na primer, „smanjenje napona distributivne linije od 75 kVA na nivo napona koji koristi krajnji klijent u pogledu energetske efikasnosti koje definiše DOE (Odsek za energiju) za period od 20 godina.“ Ponekad se funkcionalna jedinica navodi po energiji jedinice, po težini jedinice itd. Imajte na umu da za poređenje dva PEP profila, funkcionalna jedinica i metodologija procene moraju da budu isti. Više informacija potražite u odeljku „Smernice za precizna poređenja proizvoda“.

Ovde se navodi težina referentnog proizvoda, kao i procentne analize njegovih materijala, uključujući pakovanje. Ukupna težina se koristi za srazmerno prilagođavanje podataka o zaštiti životne sredine za drugi model.

Ovde se navode informacije o proizvodnji, distribuciji, instalaciji, korišćenju i kraju radnog veka referentnog proizvoda prema analizi životnog ciklusa. Ovo su neke od pretpostavki koje su korišćene u LCA analizi.

Ovaj odeljak sadrži još neke pretpostavke LCA analize. Slika 6 prikazuje primer ovih pretpostavki u tabeli ekoloških uticaja za električne magistrale. Poslednji red u tabeli je posebno važan jer se odnosi na faktor emisije (videti napomenu 8) koji se koristi u LCA proceni. O ovoj važnoj pretpostavci biće reči u sledećem odeljku.

Tabelu prati lista „indikatora uticaja“ za referentni proizvod, koji mere uticaje proizvoda na životnu sredinu. Ove vrednosti se obično navode u naučnoj notaciji (npr. 2.52E+02). Jedan od ključnih indikatora uticaja na životnu sredinu je:

• „Doprinos globalnom zagrevanju“ ili „globalno zagrevanje“, obično u jedinicama kg CO2e („e“ označava ekvivalent). To je ono što većina ljudi naziva „emisijom ugljenika“ proizvoda.

Ovaj i drugi indikatori uticaja daju se za svaku od pet faza LCA procene, definisanih u PCR pravilu kao:

• Proizvodnja – „od ekstrakcije prirodnih resursa do proizvodnje i pakovanja proizvoda i njihove isporuke na poslednju logističku platformu proizvođača“;
• Distribucija – „prevoz sa poslednje logističke platforme proizvođača do pristizanja proizvoda na mesto upotrebe“;
• Instalacija – „instalacija proizvoda na mestu upotrebe“;
• Upotreba – „upotreba proizvoda i održavanje neophodno da bi se osigurala mogućnost upotrebe“;
• Kraj radnog veka – „uklanjanje, rasklapanje i transport proizvoda na kraju radnog veka u centar za preradu ili na deponiju, i tretman na kraju radnog veka“.

Poslednji deo PEP profila predstavlja se u obliku tabele koja sadrži sledeće:

• Datum kada je PEP izdat;
• Rok važenja;
• PSR i verzija na kojoj se zasniva PEP;
• Nezavisna verifikacija izjave i podataka; „X“ označava da li je PEP profil zasnovan internoj ili eksternoj verifikaciji.

PEP podaci nisu precizni. Stoga, ako su vrednosti određenog indikatora unutar 10% jedni od drugih, ta dva proizvoda treba smatrati jednakim u pogledu tog indikatora. Razlog za to je margina greške od +/-5% koja je dozvoljena standardima u pogledu vrednosti koje proizvođač prijavljuje. Na primer, ako je emisija ugljenika proizvoda „A“ 100 kg, a proizvoda „B“ 105 kg, treba ih smatrati jednakim jer se njihovi opsezi „+“ i „-“ preklapaju.

PEP dokumenti sadrže mnoštvo podataka, od kojih su neki složeni. Stoga, PEP dokumenti treba da pruže vezu ka definicijama termina koji se koriste u njima. Ovo je još važnije kada se porede proizvodi različitih proizvođača jer definicije potvrđuju da upoređujete isti tip podataka.

Upoređivanje ukupne emisije ugljenika ne garantuje da poredite slične vrednosti ako svaka od faza LCA procene nije procenjena na isti način. Sledeća tačka pokazuje koliko je to važno.

Svi električni proizvodi imaju električne gubitke koji generišu emisije ugljenika. Međutim, veličina ovih emisija u velikoj meri zavisi od faktora emisije, što je odnos gasova sa efektom staklene bašte koji se emituju i svakog kWh proizvedene električne energije. LCA procena pretpostavlja određeni faktor emisije da bi se izračunale emisije ugljenika koje se generišu tokom faze „korišćenja“ proizvoda.

Ako faktor emisije nije isti između proizvoda koje poređujete, ne možete ih ravnopravno porediti. Ovo je posebno važno za aktivne električne proizvode kao što su klima-uređaji i UPS uređaji, jer emisije tokom faze korišćenja obično predstavljaju većinu ukupnih emisija LCA procene. Na primer, vrlo je moguće da PEP efikasnog UPS uređaja (npr. 95%) pokaže da su ukupne emisije tri puta veće nego kod izuzetno neefikasnog UPS-a (npr. 80%). Kao što je prikazano u Tabeli 1, ovaj primer je izračunat pod pretpostavkom ukupnog faktora emisija za 27 evropskih zemalja (0,231 kg CO₂e/kWh) u poređenju sa faktorom emisije za Francusku (0,062 kg CO₂e/kWh). Iako se to ne čini pravičnim, programski operateri omogućavaju proizvođačima da koriste određene faktore emisije u zemlji za modele koji se prodaju u toj zemlji. Međutim, u nekim slučajevima ti isti modeli se prodaju i na globalnom nivou.

Pored toga, „upotrebljen energetski model“ PEP profila (poslednji red na slici 6) otežava utvrđivanje faktora emisije jer se obično navodi u pogledu kôda mešovite električne energije, kao što je „<1 kV; EU-27.“ Ako niste u mogućnosti da utvrdite faktor emisije za sve proizvode, najdelotvorniji način procene emisije u fazi korišćenja između dva ili više proizvoda jeste poređenje njihove efikasnosti uz isto opterećenje, koristeći kalkulatore efikasnosti. Na primer, „Kalkulator za poređenje efikasnosti monofaznog UPS uređaja“ predstavlja efikasan i jednostavan način poređenja efikasnosti dva različita UPS uređaja. Imajući u vidu da ovaj metod neće uzeti u obzir emisije održavanja faze korišćenja, može se zanemariti za određene proizvode kao što je UPS jer predstavlja zanemarljivi procenat ukupne upotrebe (<2%).

Na kraju, ako kalkulatori efikasnosti nisu dostupni za proizvod koji poredite, najbolje je da zamolite proizvođača da vam pošalje krivu efikasnosti proizvoda, što vam omogućava da poredite efikasnost svih proizvoda u istom procentu opterećenja.

Najvažniji zaključci: Ako faktor emisije nije isti između proizvoda koje poredite, ne možete ih ravnopravno porediti.

Profil korišćenja propisuje procenat opterećenja i dužinu vremena koje reprezentativni proizvod ima za rad tokom životnog veka (četvrti red na slici 6). Na primer, profil korišćenja može da odredi 25% opterećenosti tokom 20% radnog veka, 50% opterećenosti za 20%, 75% opterećenosti za 30%, a 100% opterećenosti za 30%. Profil korišćenja se koristi za izračunavanje emisija ugljenika koje su navedene u prethodnoj tački. Ako su profili korišćenja različiti, vrednosti se ne mogu porediti. Na kraju, profili korišćenja zasnovani su na određenim režimima rada (npr. normalni režim, režim ekonomičnosti) i ovi režimi moraju da budu dosledni pri poređenju proizvoda.

PEP pravila dozvoljavaju da referentni proizvodi prikazuju modele u opsegu prozvoda. Direktno poređenje referentnih proizvoda iz dva ili više PEP profila može da znači da upoređujete emisije ugljenika proizvoda različitih kapaciteta (npr. prekidač od 100 A u odnosu na 600 A), što je nevažeće poređenje. Ponekad, kao u slučaju klimatizacije, PEP navodi indikatore uticaja na životnu sredinu u normalizovanim jedinicama (npr. kg CO2e po kW hlađenja). Ako indikatori nisu normalizovani, morate proporcionalno da prilagodite ekološki indikator referentnog proizvoda putem težine (npr. proizvodnja emisija u kg prema kg težine referentnog proizvoda). Slično tome, morate proporcionalno da prilagodite podatke o korišćenju referentnog proizvoda koristeći njegov nazivni kapacitet napajanja (npr. kg emisija pri korišćenju prema vatu kapaciteta referentnog proizvoda). Tabela 2 pruža primer kako možete da izračunate proizvedene emisije za „Model B“, odn. model koji želite da procenite, korišćenjem referentnog proizvoda „Model A“ u PEP profilu.

Morate ponoviti ovaj proces za svaki ekološki indikator koji želite da procenite. Ove ekstrapolacije su u očekivanoj tačnosti PEP podataka.

PEP profili sa različitim verzijama PSR i PCR pravila mogu da uvedu odstupanja koja poređenje čine nevažećim. Proverite tabelu na poslednjoj strani da biste potvrdili da su verzije PSR i PCR pravila iste.

Ne preporučujemo poređenje EPD deklaracija od različitih programskih operatera (npr. jedna od udruženja P.E.P. Association i jedna od Ecoleaf). To je uglavnom zbog toga što su PCR pravila na kojima se zasnivaju analize životnog ciklusa verovatno drugačija. Povećanje broja programskih operatera (vidite napomenu 9) tokom godina, posebno u građevinskoj industriji i industriji građevinskog materijala, dovelo je do različitih pokušaja da se harmonizuju PCR pravila. Ali do danas nema nijedne jedinstvene organizacije koja obezbeđuje doslednost PCR pravila za sve programske operatere.

Četvrto izdanje PCR pravila sadrži dodatnu fazu koja se naziva Modul D, „neto prednosti i opterećenja izvan granica sistema“. Ova opciona faza omogućava proizvođačima da tvrde da imaju ekološke zasluge za „ponovnu upotrebu, oporavak i/ili reciklažu“. Na primer, ako se reciklirana 100% proizvoda, proizvođač bi izdao tvrdnju o negativnoj vrednosti jednakoj proizvodnim emisijama. Ovo važi samo ako proizvođač ima program recikliranja koji reciklira 100% svakog proizvoda na kraju radnog veka koji će se koristiti kao sirovina. Program recikliranja takođe mora da važi za vašu lokaciju. Pre nego što slepo prihvatite ove zasluge, od proizvođača zatražite detaljne informacije o programu recikliranja, sa posebnom pažnjom na to kako obezbeđuju da im se 100% proizvoda vrati i ne završi na deponiji.

Ponekad PEP profili ne obuhvataju komponente koje bi se očekivale, pa se tako čini da jedan proizvođač ima značajno manju emisiju ugljenika od drugog. Na primer, UPS PEP može da ne obuhvati baterije. U većini slučajeva, PEP za rasklopnu opremu ili električne panele ne obuhvata prekidače. Da biste sprečili ovu grešku, pročitajte PEP u celosti i zabeležite šta nedostaje.

To je sposobnost proizvoda „da dugo traje bez značajnog smanjenja kvaliteta ili vrednosti“. U suštini, što duže proizvod obavlja svoj zadatak sa minimalnim održavanjem i degradacijom, to je održiviji (pretpostavljajući da je takođe efikasan i relevantan). Kada odlažete potrebu da zamenite proizvod, odlažete i upotrebu povezanih resursa koji su potrebni za njegovu proizvodnju i distribuciju, kao i uticaj odlaganja starog proizvoda na otpad. Modularnost može da predstavlja efikasan pristup dizajnu u pogledu trajnosti, i to na dva međusobno povezana načina. Prvo, kada je proizvod modularan, možete da popravite pokvareni modul tako što ćete ga zameniti novim, umesto da zamenite čitav proizvod. Drugo, standardizovani moduli omogućavaju proizvođačima da brzo poboljšaju pouzdanost modula u poređenju sa ekvivalentnim nemodularnim proizvodom. To znači da je potrebno manje popravki, a samim tim i manje otpada završi na deponijama. Primeri modularnih proizvoda uključuju rasklopno postrojenje i proširive UPS sisteme (zamenljivi moduli napajanja i baterije).

Za proizvode sa komponentama koje su „potrošne“ (npr. filteri vazduha), trajnost podrazumeva i to da će proizvođač ponuditi zamenske delove i usluge održavanja tokom celog radnog veka proizvoda. Zahvaljujući ovim informacijama, donosioci odluka mogu da budu sigurniji u izbor proizvoda sa manjim ukupnim troškovima vlasništva (TCO), naročito u slučajevima kada je početni trošak jednog proizvoda mnogo manji od drugog. Procena trajnosti zasniva se na standardima kao što su evropski standard CSN EN 45552, opšti metod za procenu trajnosti energetskih proizvoda.

Opisuje stepen do kog se proizvod može popraviti. Poput trajnosti, popravka proizvoda omogućava njegovu dužu upotrebu, čime se povećava njegova održivost. Mogućnost popravke je pokrivena evropskim standardom CSN EN45554, „Opšte metode za procenu mogućnosti popravke, ponovne upotrebe i nadogradnje energetskih proizvoda“. Mogućnost popravke govori i o jednostavnosti popravke proizvoda. Na primer, u slučaju razvodnog postrojenja, mogućnost popravke je značajno unapređena modularnim komponentama. Drugi primeri uključuju korišćenje softvera za upozoravanje korisnika o tome koji podsistem je otkazao, upotrebu standardizovanih delova i pričvršćivača i lak pristup delovima koji se najčešće zamenjuju.

Podazumeva mogućnost slanja proizvoda na kraju radnog veka proizvođaču, bilo direktno ili preko dobavljača usluga. Cilj vraćanja je da se izvuče maksimalna vrednost iz proizvoda na kraju radnog veka u poređenju sa tim da se on baci na deponiju, što dovodi do dodatnog nepotrebnog trošenja resursa. Kada proizvođači olakšaju postupak vraćanja proizvoda na kraju radnog veka, to u velikoj meri povećava učešće u 5R programima (popravka, renoviranje, prefabrikovanje, ponovna upotreba i reciklaža), pružajući proizvođačima više opcija da produže radni vek postojećih proizvoda povećanjem zaliha rezervnih delova i renoviranih jedinica. Proizvodi ili komponente koje nije moguće popraviti se potom mogu adekvatno reciklirati.

Da bi se za proizvod moglo tvrditi da je moguće njegovo „vraćanje“, proizvođač mora da odobri proizvod za povratak jednom pružaocu usluge ili većem broju njih. To znači da je proizvođač razvio proces za povraćaj na kraju radnog veka između korisnika i dobavljača usluga ili direktno u objekte proizvođača. To takođe znači da osoblje koje prima proizvode mora da bude obučeno za njihovu obradu. Vraćanje proizvoda na kraju radnog veka može korisniku i da pruži mogućnost nadogradnje na nove proizvode.